Dejv Marsen: Dečiji štrajkovi iz 1911.

Dejv Marsen: Dečiji štrajkovi iz 1911.


Pamflet Dejva Marsona iz 1973. o malo poznatim masovnim bežanjima učenika u UK i Irskoj tokom 1911., iste godine kada su nastupili rasprostranjeni industrijski nemiri i štrajkovi. U njihove zahteve spadali su skraćivanje časova i ukidanje telesnog kažnjavanja u vidu štapa i kaiša.

deciji-strajkovi1

Kako Dejv Marson pokazuje, dečji štrajkovi iz 1911. su predstavljali deo jednog ogromnog radničkog prevrata tokom dugog, toplog leta 1911. O industrijskim nemirima se često pisalo: školski štrajkovi su lično otkriće Dejv Marsona. Na njih je naleteo sasvim slučajno, pri istraživanju istorije vlastite zajednice, dokera iz Hala. Sledio je pokret štrajkova širom zemlje i postavio ih je istovremeno u kontekst kako zajednice, tako i škole. Školska situacija koju on opisuje nije ni na koji način nestala: niti su nestale teškoće organizovanja otpora. Pisac je zaposleni doker, koji je 1970– 1972 bio student na Raskinu.


PREDGOVOR: SEPTEMBAR 1911.

Na dečje štrajkove iz 1911.g. naleteo sam pukom slučajnošću. Istraživao sam štrajk luke iz Hala tokom 1911. i čitao halske novine iz te godine, kada sam primetio mali paragraf u vezi sa štrajkom halskih đaka koji se odigrao u septembru 1911. Činilo mi se da je reč tek o nekoj zanimljivosti, ilustraciji opsega industrijskih nemira koji su se dešavali u to vreme. Međutim, ono što mi je prvo zapalo za oko jeste priča o policajcu koji se popeo na bicikl i počeo da juriša na mlade štrajkače koji su oformili liniju štrajka ispred škole. Sam prizor plave uniforme dovoljno je bio zastrašujući da uplaši mene i moje mlade školske drugare. Ono što me je nateralo da stvar dublje ispitam bio je jedan red u izveštaju koji je pominjao da su halski dečaci sledili primer dece iz Vest Rajding Jorkšira. Potom sam, čitajući jedne druge halske novine, našao naslovnu stranu – sa fotografijama i pričama o štrajku. U ovim novinama su bile navedene sve različite klase radnika koji su učestvovali u Halskom štrajku tokom tog toplog leta – radnici cementare – devojke iz fabrike – mornari i dokeri, a dečji štrajk je predstavljen u neposrednoj vezi s njima. Ova slika me je zaista dotakla – slika dece koja zaposedaju kapije osnovne škole u ulici Kortni, iste škole koju sam pohađao. Identifikovao sam se sa tim štrajkačima – neki od njih su mogli biti roditelji dece s kojima sam ja išao u školu. Kada sam pogledao Tajms, otkrio sam da se dečji štrajkovi nisu odvijali samo u Jorkširu, već širom čitave zemlje. Isprva nisam mogao da verujem – kako se ovo moglo desiti tako brzo i u čitavoj zemlji – oduvek sam mislio da su štrajkovi nešto što bi trebalo da se organizuje. Imao sam osećaj da su ova deca imala štošta da nam kažu. Nisam imao predstave koliko mesta je bilo zahvaćeno ovim, sve dok nisam počeo da čitam mesne novine iz Kolindela. U njima je nabrojano mnogo više mesta, nego što ih je Tajms objavio.

Kod Kolindela sam naleteo na prvu teškoću. Mnoštvo mesnih novina iz 1911. uništeno je tokom II svetskog rata. Dok sam gledao katalog, stalno sam naletao na čitave redove različitih mesnih novina uz belešku „nedostaje 1911“. Činilo se da je 1911. jedina godina koja je toliko loše prošla. Ipak, čak i iz ono malo novina što je ostalo, bilo je moguće sastaviti geografiju štrajkova, budući da su sadržale ne samo izveštaje lokalnih štrajkova, već su i upućivale na one koje su se odvijali negde drugde. Na primer, novine iz Njukastl-pod-Lajnom saopštile bi mi da su se štrajkovi odigrali i u drugim delovima zemlje. Na kraju sam uspeo da sastavim spisak od šezdesetdva grada u kojima je bilo dečjih štrajkova iz septembra 1911. Evo spiska: Ankoats, Ardvik, Aston-pod-Lajnom, Aberdin, Erdri, Bredford, Birkenhed, Barou, Birmingem, Barnsli, Blekburn, Bristol, Barton-na-Trentu, Blit, Koetam, Koventri, Kolčester, Klajd Benk, Dablin, Deroj, Darlington, Dambarton, Danbar, Folkston, Grinok, Halifaks, Hartlpul, Hal, Hajd, Lids, Lajt, Laneli, London, Montroz, Mančester, Galašijels, Notingem, Glasgov, Gul, Grantam, Grimsbi, Majls, Pleting, Northempton, Njukastl, Gejtshed, Midlsbro, Oldhem, Pejsli, Piterbro, Portsmut, Rankorn, Šefild, Kirkaldi, Stokport, Stokton, Sanderland, Sauthempton, Liverpul, Strouk-na-Trentu, Vest, Lajkester, Jork.

Neki od ovih izveštaja govore o stotinama dece kako paradiraju ulicama, a u Dandiju i Halu na hiljade učenika je došlo u sukob sa školskim vlastima, ali nije bilo moguće da se dà tačna brojka dece koja su napustila svoje učionice. Spisak mesta takođe nije potpun; potpuni spisak bih mogao napraviti jedino ako bih posetio svaki grad u zemlji i jedino ako bih pretražio sve očuvane članke iz 1911. u kancelarijama mesnih novina ili bibliotekama. Međutim, čak i bez konačnog spiska, moguće je izvući nekoliko izvesnih zaključaka.

 1. ZAVADI  PA VLADAJ

Prisećajući se svojih školskih dana primetio sam da deca nisu bila solidarna u prilici kada bi jedno od njih bilo ugnjetavano od strane profesora. Učenik bi stajao tamo, bespomoćan pred učiteljem prihvatajući svoju kaznu bez pogovora i protesta, a niko mu ne bi priskočio u pomoć. Dok je u slučaju dokera bilo dovoljno samo čuti da se neko ugnjetava, da bi pojedinac dobio podršku, i bio podstaknut na akciju. Kada situacija zahteva štrajk, dokeri koji rade na brodu bi jednostavno ostavili poslove, jednostavno  bi odšetali. Išli bi po dokovima odvraćajući one koji dalje rade na brodovima. Formula je sledeća: nikada nismo imali ništa sem jedni druge, hajde da se držimo toga. Na dokovima, većina ljudi se međusobno poznaje pošto su imali ista iskustva. Termin – brat – je sindikatski termin, ali za dokere on zaista znači nešto – to bi mogao biti tvoj brat. Dokeri su kao porodica koju je iznedrilo zajedničko iskustvo, rad kao i saznanje da je onaj drugi čovek u istovetnoj poziciji kao i ti: ako se nešto desilo njemu, onda budi siguran da to može zadesiti i tebe. Osim toga, to je samo osećaj. Čak ni stariji dokeri nisu mogli da ga objasne: ljudi bi istupali na štrajkačkom skupu i govorili otvarajući svoja srca drugima, dok bi ih oni podržavali i pratili, pošto svi znaju da govore istinu. Kada bi neko duž palube viknuo: „Svi smo u štrajku!“, svi bi smesta prestali s radom. To se smatralo dužnošću pre no pitanjem ponosa ili slično. Finansijske potrebe vaše porodice bi bile sledeće kada je reč o stupanju u štrajk. Dokeri su bili naviknuti na preuzimanje rizika.

Kada bi u mojoj školi učitelj disciplinski kažnjavao učenika, pre svega bi se postarao da ga predstavi kao predmet ismevanja, kao glupavog. Učitelj bi vas ostavio na cedilu. Nameračio bi se na jednog učenika, a ne na grupu. Primera radi, sećam se da je to bilo ovako: većinu časova dečak se igrao pod klupom. Kada se učitelj krajnje iznervirao, naredio je učeniku da istupi pred katedru i da se sagne. Dok je uzimao svoj štap, dečak se savio i poderotina na njegovim pantalonama (koju je pokušavao da sakrije od razreda) se rascepila i svi smo znali šta je dobio za svoj rođendan. Razred je prasnuo u smeh. Učitelj ga je poslao na mesto rekavši da je dovoljno kažnjen. Kad god bi došlo do kazne, mi bismo je prihvatali. Možda bi učitelj izvukao učenika pred razred tražeći od njega da objasni svoj bezobrazluk. Od vas bi činili javnu atrakciju; verovatno bi vam se vaši drugovi smejali što ste bili uhvaćeni. Učitelji su znali da iskoriste ove situacije; uvek su se trudili da se čitav razred smeje onom koji je kažnjen. Ostali smo bez načina da dalje testiramo snagu učitelja. Ako je to bio novi učitelj, oduzeli bismo mu štap da bismo testirali granice njegovog autoriteta. Pokušavali smo da ga izbacimo iz takta. Omiljeni su nam bili učitelji-studenti. Dečaci bi se pravili da su glupi i nerazumni: kad god bi im bilo postavljeno pitanje odgovarali bi sa „hm“. Mislim da smo bili svesni da on može da se lati štapa ili da nas čak izudara, ali svakako nije mogao jače nego što su to naši roditelji radili. Ako je tata kojim slučajem bio doker, mogao vas je tako olako udariti i to tako da boli dva dana. Mekušci od učitelja sa svojim nežnim rukama nikako se nisu mogli meriti sa njima. Takav smo porodični život vodili da nam je zasigurno bilo bolje u školi. Jednostavno iz tog razloga što smo dobijali bar neku pažnju. Bila je to vrsta pažnje koji drugi ljudi vide kao disciplinovanje, ali je bar nekome bilo toliko stalo da nam kaže – dođite u školu opranih lica –  ili – zašto ne čistite svoje čizme. To je bio neki vid pažnje. Sećam se učenika koji su dremali na času. Jednostavno nisu hteli da uče. Nisu oni bili umori, prosto nisu ništa želeli da rade. Neki od učitelja su im to dopuštali jer su mislili da je deci potreban odmor. Deca na časovima traže nešto. U razredu od četrdesetoro učenika vi želite da privučete pažnju na sebe; želite da vas učitelj primeti. Učitelj je deo detetovog života, on je uvek ispred deteta. Na dokovima je drugačije. Poslodavac se pojavljuje tu i tamo; većinu vremena su radnici prepušteni sami sebi. Ne interesuje ih šta on misli o vašoj ličnosti, možda vas nikada neće ni videti. Kada su učenici protiv učitelja, oni nisu jedinstveni. Kada je jedno od njih uhvaćeno neće se međusobno podržati. U svojim školskim danima, nikada nismo svi zajedno stupili u štrajk. Pojedinci bi se katkad žalili dovodeći svoje roditelje, najčešće majke; neki bi pretili učitelju govoreći „poslaću Vam oca!“. Ostatak razreda bi se tada povukao iščekivajući neodložnu prepirku, komentarišući njegovu nehumanost. Čini mi se da smo ovakve situacije posmatrali kao vid zabave.

 2. UPADAJ I PRATI ME

Tokom septembra 1911., đaci iz škole Kaunsil su širom zemlje izašli da štrajkuju; učenici su napuštali radne stolove da bi paradirali ulicama ili zauzimali svoje škole. Prvi dečji štrajk na kojeg sam naleteo, odigrao se u Halu 13. septembra – a o onome što se tog dana odigralo, izveštavao je Halski dnevnik: Ni Hal nije pošteđen kada je reč o nevoljama, te su se juče na stotine đaka okupili zarad štrajka. Hal je bio upleten u praktično svaku fazu nemira koji je zadesio zemlju u zadnjih nekoliko meseci. Nedeljama je vladalo osećanje straha u vezi sa tim šta bi moglo sledeće da se desi. Najpre, mornari i dokeri; potom mlinari, radnici iz cementara, drvodelje, železničari, raznosači novina, devojke iz fabrika, i napokon, školska deca.

Štrajk je počeo kod Rimokatoličke škole Sv. Marije, kada su dvanaestorica starijih dečaka povela one mlađe sa igrališta tokom jutarnjeg školskog odmora. Čim se saznalo da su u štrajku, vest se brzo proširila školom, i onda kada je trebalo da počnu popodnevni časovi vest o štrajku je doprla do nekoliko drugih škola u Ist End oblasti Hala. Uskoro su se ispred kapija različitih škola pojavile gomile dečaka; urlajući i derajući se: „Izađite napolje!“, „Lupeži!“, na one učenike koji su se vraćali u učionice. Živahne scene su se mogle videti i ispred Rimokatoličke škole Sv. Karla u ulici Prajm, otprilike oko pola jedan. Nekoliko starijih dečaka je održalo sastanke, a način na koji su izmajmunisali vođe tokom nedavnih štrajkova je bitan. „Previše je posla!“, reče jedan momak, nakon čega se digao talas odobravanja. „I previše pruta!“, reče drugi, nakon čega je usledila još jača vika. Mahalo se šeširima, a onda je na scenu stupio jedan policajac, neki od mlađih dečaka su pametno ubrzo utrčali u školu. Ali ne i stariji dečaci. Oni su se razbežali u raznim pravcima. Momci su onda odlučili da posete i ostale škole u području i uskoro je njihova kolona postala sve veća i bučnija, kako su se priključivali i štrajkači iz drugih škola. Već kada su stigli do Haldernes Roda – koji je predstavljao glavni put koji prolazi kroz istočnu oblast Hala – na stotine školske dece je nosilo barjake i flaše mleka; na jednom je pisalo: „U štrajku smo – ko nam se priključuje?“. Kako je dan prolazio, sve više izveštaja o nasilju je stizalo do policije. Klinci su bili u štrajku i trebala im je sva moguća pomoć od drugih učenika. Vesti o Halskom dečjem štrajku zauzele su čitavu naslovnu stranu halskih dnevnih novina – čak je bilo i nešto fotografija, koje su za mene bile jako značajne: zbog načina na koji su se deca oblačila, sa kragnama i mašnama, ali bez čizama ili čarapa; sa lica te dece se mogla videti količina uživanja u samom događaju, a opet njihove upale oči i obrijane glave su govorile o mnogo dubljim problemima koje su morali da trpe. Izveštaj se nastavlja: Masa dece se držala jako čvrsto ispred škole Sv. Marka. Paroh (prečasni Batler Kolmelej), čija se kuća nalazila blizu škole, pokušao je da primiri uzbuđenje ovih momaka, ali je poletelo kamenje i pogodili su ga u čelo. Potom je sledio pokušaj da se upadne u školu, ali bezuspešno. Veliki broj roditelja se okupio, a dečaci su se naglo povukli. Pre odlaska, međutim, objavili su zahtev da se ukine prut. Na nekim školama, prozori su bili razbijeni . Momci su posetili još škola, u ulici Bakingem, Eskort, Kraven i Marsi, da bi im se uskoro pridružila deca iz ulice Linkoln i Kortni. Ispred Čarter Haus škole, jedan policajac se popeo na bicikli i načinio nekoliko juriša na momke pre nego što su ovi pobegli. Na hiljade ljudi se postrojilo duž glavnog puta kako bi posmatrali napredak štrajkača.

Trgovci su stajali ispred vrata, smejali se neobičnim scenama, iako se mnogo njih raspitivalo sa strahom o tome kuda su se denuli ti grešni momci. Masa štrajkača se probila do „Korporacijskog polja“, velike izbetonirane oblasti u zapadnom delu Hala, gde se masovna okupljanja dokera obično održavaju. Nakon sastanka, momci su otišli do obale reke Hamber da se okupaju. Novine su o svemu ovome izveštavale na jako sarkastičan način, stavom koji su ponavljale i druge novine širom zemlje; ni u jednom jedinom izveštaju ili članku dečji nemiri nisu izazvali nikakvo ozbiljnije ispitivanje. Pokret štrajka potiče iz Lenelija 5. septembra 1911. Nastao je kada je (prema novinskim izveštajima) zamenik upravnika kaznio dečaka zbog prosleđivanja parčeta papira kroz razred, čime je naterao njegove kolege da štrajkuju. Epidemija štrajka koja je sada prevladavala inficirala je generaciju koja je stasavala u Leneliju i, da bi bili u „modi”, dečaci su se odlučili za politiku „oruđe dole”. Izvor je predstavljala Bajgin škola, kada su učenici u utorak, da bi stali uz jednog od svojih kolega koji je kažnjen zbog nekog prestupa, napustili učionice i paradirali ulicama, uz pevanje i deranje. Kasnije tokom dana, ipak, učenici su se vratili.

longview2003_school_1911strike

Kako je lokalna uprava za obrazovanje predložila da se reši ovaj problem? Gospodin Jozef Roberts, bivši predsedavajući Komiteta za obrazovanje, u jednom intervjuu je izjavio sledeće: „Izostanak dece iz škole će umnogome uticati  na stipendije vlade.“ Izostanak svakog deteta značio bi gubitak između penija i tri i po penija po danu, i upozorio je roditelje da se postaraju da im deca redovno prisustvuju nastavu. Više stipendija znači manju stopu obrazovanja. Smanjene stipendije direktno bi ugrozile radnike, koji bi morali onda da plaćaju povećane stope . Sada je nastupilo postepeno širenje groznice štrajkovanja među školskom decom. Već naredni dan je izbio štrajk u liverpulskom okrugu Edžhil. Ovde su deca već počela da pokazuju inicijativu i da se prisećaju kako su se njihovi očevi organizovali: izabrali su štrajkački komitet koji je predstavljao zahteve učenika učiteljima; da bi trebalo ukinuti šibu i da bi trebalo dodati poludnevni odmor svake nedelje. „Pošto su se zadovoljili destruktivnim zahtevima, okrenuli su se konstruktivnoj politici. Redari su inače prozivani radi obavljanja izvesnog rada. Zašto ne bi bili plaćeni?“  Štrajkači su marširali okolo Edžhilskih škola, pozivajući druge dečake da izađu i da podrže njihove zahteve. Nekoliko lojalnih učenika reklo je da su ih napali i pretukli štapovima kada su odbili da podrže štrajkače. „Upravo takva je bila situacija da su u jednom trenutku predložili i sazivanje jedinice izviđača.“ Štrajk se sada proširio na oblast Mančestera; ovde su isto momci istupili zbog toga što je jedan dečak kažnjen zbog manjeg prestupa. Mladi buntovnici su, želeći da prošire borbu protiv vlasti, smesta uspostavili demonstratore koji su, obeleženi papirom na kojem je pisalo „štrajk“ koji je bio zakačen za njihove kape, marširali do Holandske ulice u Mesnoj školi koja se nalazila blizu, s ciljem da nagovore školarce da objave sličan štrajk. Ovi su pokušaji, ipak, bili uzaludni, i prisustvo učitelja na kapijama sprečilo je demonstrante da pređu prag škole i izvedu svoj program „mirnog“ nagovoranja. Štrajkači su potom nastavili do Corpus Christi škole, u Varlijevoj ulici.

Već sada su oni zauzeli poprilično militantan stav, pošto su usput obezbedili sebi štapove koje su hrabro držali, a još strašniji prizor su predstavljali oni koji su posedovali igračke pištolje. Deca štrajkači su do sada već postala poznata po kopiranju svojih očeva. Kao što je jedan dečak rekao: „Naši očevi su gladovali da bi došli do onoga što žele; ono što su naši očevi uradili, možemo uraditi i mi.“. Načelnici koji su bili intervjuisani tvrdili su da ono što je bilo potrebno u osnovnim školama nije manje pruta, nego više. Kako se štrajk širio čitavom zemljom, isti načelnici su počeli da okrivljuju petparačke novine da su deci davali ideje. Takođe se krivila i „zabušantska klasa“ dece, kako izveštavaju jedne novine . Osnovne škole u slamovima su bile odgovorne za manjak discipline kod školske dece. Birmigenške dnevne novine od 14. septembra, izveštavajući o mančesterskim dečjim štrajkačima, videle su to ovako: Prethodno su dečaci vukli inspiraciju iz avanturističkih priča ili romantičnijih epizoda iz knjiga iz istorije. Razvoj slikane štampe i kinematografije doveo ih je još bliže u dodir sa trenutnim događanjima. Njihovo izvođenje štrajka otkriva usku vezu sa metodima primenjenim u štrajkovima dokera i železničara. Sredinom septembra, štrajkovi su dospeli sve do Porsmuta i Sauthemptona, dok su na severu bile pogođene i škotske škole u Glasgovu i Lejtu. Širom zemlje, đaci su protestvovali na ulicama. Niko nije hteo da ih sasluša, svi su ih ismevali, a stariji posmatrači su s njima zbijali šale. Ta ista deca su se upravo vratila sa raspusta i, uprkos tome što njihova dela nisu uspela da ugase ni jednu jedinu školu, uspela su u tome da naprave smetnje dovoljno ozbiljne da se policija postavi na kapijama škola. Njihovi napori su dovoljno bili značajni za vesti, da bi ostali zapisani u amanet vlastitim potomcima, i to u onim novinama koji bi im normalno davali prostora samo u rubrikama o poeziji i odeljcima o puzlama. Širom zemlje, „Putujuće kolumne“ i dečji „Leteći demonstratori“, naizgled bez ikakve organizacije, uspeli su da stvore smetnje dovoljno ozbiljne da se pozove policija, a i u nekim slučajevima neuniformisani ljudi, da bi se oni obuzdali. Na primer, u Mančesteru: Kontingent mladih pobunjenika iz Ankoutsa i drugih delova Mančestera upali su u Rediš juče i pokušali da ubede đake u školama da izađu i da im se pridruže. Prišli su kvartu kroz Gorton i po pristizanju u Rediš posetili su sve škole. Iako nisu uspeli u svojoj nameri u školi Nort Rediš Kauncil, uspeli su u holdsvurtskoj školi i rimokatoličkoj školi Sv. Jozefa, gde je većina dečaka prihvatila poziv i napustila igralište . Čak su i oni najmlađi bili pogođeni ovom epidemijom štrajka. Postoji izveštaj da su štrajkači iz Rajzinghilske škole i Ajlingtona uključivali mališane i do tri godine starosti. A kod Tauer Bridž policijskog suda, „dva mala balavca starosti od šest i osam godina“ izvedeni su pred magistrat 15. septembra. Obojica su se zvali Tajler i obojica su bili iz Bermondsija. Optuženi su za lutanje bez prikladne roditeljske pratnje. Gospodin Vestskot, školski industrijski oficir, rekao je da je u sredu naveče video dečake u Grejt Dover ulici. U to vreme je padala teška kiša i dečaci, koji su bili loše obučeni, su bili u jadnom stanju. Kada je započeo razgovor s njima, rekli su: „U štrajku smo“. Nakon što im je rekao da ih mora vratiti majci, oni su se opirali i vrištali,  a pošto se okupila gomila, morao se pozvati pozornik. Magistrat je rekao (smejući se): „Samo pozornik? Mislio sam da je ovo štrajk!“. Očevidac je dodao da se smatralo poželjnim, iz ugla stanja dečaka, da se oni pošalju u kućni pritvor. Zapisnik njihovog prisustva nije bio zadovoljavajući. Otac je naglašavao da od kočijaškog štrajka nije bio u stanju da obezbedi ništa osim hrane za decu, tako da se njihova odeća morala zapostaviti. Njihova majka je izjavila da su dečaci upoznali ostale momke koji su štrajkovali, pa im se maleni par potom i pridružio. Magistrat ih je otpustio . Glavni učinak većine štrajkača je bio taj što su se uključile i susedne škole. U Svonsi: U ponedeljak ujutro, oko 300 dečaka je napustilo školsko dvorište i zaputilo se do škole Sv. Tomasa da bi pokušali da izazovu štrajk tamošnjih dečaka. Neki od njih su se dokopali kaiševa i zavezali su spoljašnje kapije .

U Liverpulu: … kada su đaci iz liverpulskog okruga Edžhil pušteni tokom vremena za igranje, počeli su da „štrajkuju“ paradirajući okrugom i pozivajući druge škole da im se pridruže. Prozorska okna i ulične lampe duž linije marša su lomljene , a lojalni đaci pretučeni su motkama. Dečaci su nosili natpise, uzvikivali slogane i nizali svoje zahteve širom zemlje. Šta su to zahtevali? Manje školskih časova i ukidanje šibe – ta dva su bila najpopularnija. Tamo gde su se dečaci organizovali u komitete njihove izjave novinama su sadržale i zahteve da se isplate đaci koji su obavljali redarske dužnosti. U Montrozu, dečaci su sastavili spisak koji je uključivao: grejni aparat na paru; određivanje starosne granice na 14 godina; smanjenje radnih sati; raspust za vreme berbe krompira; bez kućnih časova; ukidanje šibe ; besplatne olovke i gumice. U Darlingtonu su učenici zahtevali jedan sat predavanja pre podne i jedan posle podne i po šiling nedeljno za redovan dolazak. Dečaci koji su pohađali Lou Feling Kounsel školu u Durhamu su tražili da časovi počinju od 9 i 30 ujutru sa trajanjem do podne, dok bi nakon pauze, časovi počeli u 2 sa završetkom u 4 i, ukoliko im ove uslove ne ispuni, gradonačelnik Alderman Kosteli neće moći da računa na kandidaturu sledeće godine. Halski štrajkači su zahtevali pola dana slobodno, po peni nedeljno za redare i da svi napuste školovanje sa 13 godina. Notingemski đaci su takođe tražili završetak školovanja u trinaestoj godini. U Bredfordu, učenici Bolton Vuds Kaunsel škole su zahtevali otkaze školskih nadzornika i još jedan slobodan dan, ne uključujući subotu.

Dok su u ostalim školama Koventrija đaci ostali po strani, škole Holi Triniti i Red Lejn najviše su bile pogođene štrajkom. U Pul Medouu je održan sastanak koji se obratio jednom od vođa.”Skromni zahtevi štrajkača su jasni – nema časova kod kuće; nema štapa; poludnevni odmor sredom; nema nadzornika; po peni nedeljno za redare.” U Lajkasteru su dečaci nosili transparente koji su govorili “Hoćemo 30 šilinga nedeljno i manje radnih sati dnevno”, dok su u Njukastlu, pored zahteva za ukidanje štapa i uvođenja poludnevnog odmora, đaci tražili i po peni za svakog petkom. Očigledno je da su socijalisti umešali svoje prste u ovom slučaju. “Agitatori” su svakako doprineli širenju štrajka. U Mančesteru, gde su štrajkovi maloletnika bili veoma brojni, organizacija je bila adut. Štrajkači su bili upućeni i opremljeni parolama koje su nosili na svojim kaputima dok su išli po školama pokušavajući da privole druge učenike da i oni stupe u štrajk, obavljajući svoje obaveze s velikom ozbiljnošću. U Aštonu-pod-Lajnom, štrajkači su, noseći na kaputima parčad kartona na kojima je pisalo “štrajk”, obilazili razne škole i pozivali na štrajk. U Pejsliju su agitatori takođe bili veoma dobro pripremljeni: Juče posle podne je grupa dečaka, koji su promislili svoju ideju, odlučila da se sve škole napuste, te je u vreme pauze za ručak oformljen red đaka koji će ići po različitim delovima opštine noseći vest. Jezgro pokreta je brzinom lavine zahvatilo i ostale, pa je na kraju bilo dvesta učesnika marša.

U drugim mestima štrajkovi su bili impulsivniji. Nevolje su počele u Halu, gde je dvanaestoro učenika za vreme igre napustilo dvorište katoličke škole Sent Meri. ”Oponašajući štrajkače, odjurili su ka drugim školama da objave da su i oni u štrajku”.U jednoj školi u Aberdinu je dolazak agitatora izazvao veliku pompu. Zatečeni velikim brojem štrajkača napolju, učenici su se pobunili. Lupali su klupe i, u žurbi da se pridruže ostalima, lomili su nameštaj. Napori učitelja da smire stvar su propali pred ovim velikim neredom.Dešavalo se da učenici štrajkuju pred drugim školama kako ne bi bili prepoznati od svojih učitelja; usled toga dolazilo je do mnogobrojnih konflikata među đacima iz različitih škola jer su ovu priliku iskoristili i da izmire neke svoje ranije nesuglasice i nesporazume, što bi najčešće rezultiralo tučama.U nekim mestima je štrajkačima bilo teško da zaobiđu podršku vršnjaka što je značilo da su ih učitelji lako prepoznavali i potom izdvajali kao vođe: Do štrajka učenika došlo je i u Blekburnu. Nekolicina đaka škole Sent Luke odbilo je da ide u školu sa ostalim đacima. Kako su saznali da ostatak učenika ne želi da ih podrži, odustali su od štrajka i želeli su da se, ako im bude dozvoljeno, vrate na časove, ali ih je direktor, gospodin Kornal, odbio rekavši da će prvo pisati njihovim roditeljima, a potom se pozabaviti njima. Dečaci su tako bili ostavljeni napolju da razmišljaju o posledicama svog delovanja.Ovakve situacije su decu očigledno stavljale u nezgodnu poziciju. Stupiti u štrajk je bio veliki podvig, ali biti ignorisan od strane svojih vršnjaka i naći se u ozbiljnoj manjini kada su velike demonstracije očigledno potrebne, zasigurno je veoma teško i razočaravajuće. Jedan vispren desetogodišnjak iz Londona je rekao: ”Morali smo da se vratimo: kao da ima neke svrhe da samo nekolicina nas podržava ideju i svakako nema  smisla da samo nas par objavi kako neće pohađati školu.”

Učitelji u Meriportu su uspeli da angažuju lojalnije učenike da im pomažu u borbi protiv štrajkača. Kada je jak agitatorski odred učenika škole Graslot posetio školu Meriport Kaunsel u cilju da pridobiju još štrajkača, Meriportski učenici viših razreda su poslati sa zadatkom da uhvate štrajkače i da se s njima obračunaju. U tuči koja je usledila letele su pesnice i kamenje. Neki od učenika Graslota su uhvaćeni, ali, kako su se borili hrabro i kako su bili snažni, uspeli su da pobegnu.Većina novinskih izveštaja pominje broj između 50 i 80 učenika iz svake škole koji su uzeli aktivnog učešća u razmatranju organizovanja protesta, dok su ostali ili bili poneseni impulsom ili prosto nisu hteli da se nađu u manjini. Tih nekoliko dečaka, hrabrijih od ostalih koji su upravljali štrajkačkim redovima ispred škola vičući svoje zahteve i zahtevajući od ostalih đaka da im se pridruže, činili su sve to nesvesni mogućeg batinanja. Evo šta se dogodilo štrajkačima u Bigvajn škole za dečake u Leneliju, gde je direktor, gospodin Gvilim Haris, istukao svakog od njih: Čini se da je 30 od 827 učenika prisutnih u školi pobeglo za vreme igranja u utorak. Koliko sam se raspitao, čini mi se da nemaju prava da ovo nazivaju štrajkom, kada to nije ništa drugo do bezobrazluk jedne grupe učenika. Kada sam se u utorak popodne vrato u školu, istukao sam svakog od dečaka koji su pobegli.Bilo je i drugih vidova kazne za ovu decu: negativne opaske na račun karaktera su ulazile u biografiju koja je bila potrebna pri prijavi za posao. Za neke od njih to je značilo nemogućnost da osvoje medalju za redovno prisustvo koju su mnogi roditelji radničke klase toliko priželjkivali da su čak i svoju bolesnu decu primoravali da idu u školu. Za bronzanu medalju je bilo potrebo 4 godine sasvim redovnog prisustva, za srebrnu 6, a da bi se osvojila zlatna 10 godina.U mnogim slučajevima, deca su ostajala napolju toliko da dobiju bedž protesta, jer je dolazak učitelja (naročito ako je to bio direktor) bio dovoljan da se vrate u klupe: Za primer, u školi Lačmir Road u Batersiju je štrajk trajao jedva pola sata. Deca su “stupila” u štrajk u vreme večere i paradirala duž Batersi Park Roada, pevajući “upadaj i prati me” i vičući “Mi smo u štrajku”. Oko 10 minuta do 2  direktor ih je prošao biciklom, a većina dece je pobegla nazad na igralište. U Birmingemu je nekoliko derana u Sent Mark školi ostalo par minuta pred školom umesto da su ušli, ali kada je jedan od učitelja došao po njih i naredio im da odu u učionicu, pokorili su se i nastava je počela na vreme, bez ikakvih problema.U Lejneliju, gde je štrajk i otpočeo, ”pojava učitelja sa teškim štapom“ je zaustavila štrajkače, koji su oformili redove koji su išli od škole do škole, te su se svi brzinski povukli. Direktor škole Hantington u Notingmenu je čuvši glasine o štrajku nakon molitve obavestio učenike da će i on, ukoliko to bude potrebno, štrajkovati i uistinu. U školama Karlton Rouds u Kentišu je oko 300 dečaka i devojčica izmarširalo u vreme ručka, kada je odzvonilo 2 sata i sakupilo se na cesti objavljujući svetu i sebi sa velikim entuzijazmom: ”U štrajku smo!” Usledila je tišina i jedan glas je uzviknuo strašne reči: „Jaoj, eno pajkana!”… Nadzornica se pozabavila devojčicama. Njena pojava je zaplašila devojčice i mlađu decu. Kada je pljesnula rukama poslušali su komandu oborenih pogleda.Nešto oko 50 dečaka između 10 i 14 godina je u Bredfordskoj školi odlučilo da se ne vrati svojim zadacima juče posle večere, nego su veoma uzbuđeno raspravljali o svojim “pravima”, ali su suočeni sa svojim starešinama, napustili svoju ideju i vratili se radu.S druge strane, bilo je mesta gde su daleko od toga da su uplašeni, štrajkači napadali učitelje. U Koventriju su školarci spasili dva svoja vršnjaka od školskog nadzornika koji ih je vodio direktoru. Dečaci su mu pristupili toliko agresivno da je morao da pusti ovu dvojicu. U školi Samon Paščurs u Istočnom kraju Šefilda, kamenice su letele na jednu učiteljicu dok je ulazila u tramvaj. “Štrajkači“ su napadali i učenike, sve one koji su ostali lojalni.

Školske zgrade su bile napadane u mnogim mestima. U Glasgovu: Novinari su pridali ozbiljnu važnost jučerašnjoj situaciji u kojoj su porazbijani prozori prostorija školskog odbora. U školi Krukstoun Strit je porazbijano 8 osam prozora velikog formata, dok je u školama Baroufild i Dalmarnok porazbijano osamnaest. Policajci sprovode istrage.

Opet, u Bredfordu,”Učenici pola tuceta škola su juče stupili u štrajk i održali sastanak štrajkača u odobrenom maniru. Učenici štrajkači su lupali prozore u školama Nortvud Grov i Central u Hejnliju, a u Kobridžu policija mora da patrolira opštinom.
Izveštaj o Islingtonškim štrajkačima iz škole Rajzingi tvrdi: ”Ima ih od 13 pa do 5 godina i neki nose kamenje, komade gvožđa i štapove. Jedan mali dečak je imao ni manje ni više nego tri polovine cigle natrpane ispod ruke dok je marširao ulicom.”U Lajkasteru mirni štrajk nije dolazio u obzir – kolicima punih kamenja, dečaci su jasno pokazali da su ozbiljni. Jedan neustrašivi dečak je inicirao napad, bacivši povelik kamen na prozor, nakon čega je usledila grupna akcija u kojoj je porazbijan priličan broj prozora. Ipak, ovo nije bila jedina šteta. To su činili na razne načine, tako što bi oštetili velike oglasne table itd.Dve ili tri stotine učenika su stupili u štrajk u Eštonu-pod-Lejnom: Štrajk je stigao na vrata stanovnika Eštona u utorak, praćen velikim uzbuđenjem. Dve ili tri stotine đaka je “istupilo”. Većina osnovnih škola je bila pogođena štrajkom što je izazvalo toliko ozbiljnu situaciju da su policija i redari u civilu bili stacionirani po svim kvartovima.Agitatori iz Šordiča su napali zgrade Pejn Strit škole u Ajslingtonu: Oko deset štrajkača naoružano štapovima, kamenicama, komadima gvožđa i sličnim stvarima pojavilo se baš kad su đaci ulazili u školu. Bacali su kamenje na prozore, pričinivši pritom velike probleme policajcu koji je pokušavao da ih obuzda. Štrajkači u Šefildu su se koristili još grubljim metodama, gomila štrajkača gonila je učenike koji su ulazili u školsko dvorište i nasilno izvlačila neke od njih. U Poteriju, školarci naoružani štapovima i kamenjem napali su škole Nortvud i Grove u Hejnliju, razbivši pritom tuce prozorskih okvira u svakoj školi, dok su po drugim školama, prozori takođe bili razbijani.

deciji-strajkovi3

[Iznad; policija i štrajkači  u Šordiču, London-septembar 1911]

U Šordiču su štrajkači bili posebno osioni, žestoko napadajući “štapovima, kamenjem, gvozdenim šipkama i kaiševima”. Napravili su dovoljno „buke i pokolja“ da je nastala potreba za velikim brojem policajaca. Policajci su bili mobilisani i u Liverpulu.
Dečaci su bili toliko razjareni da je policija pozvana da interveniše. Pozornici su nekoliko sati odbijali štrajkače od školskog ulaza, ali je ipak jedan od dečaka uspeo da se probije do školskog igrališta i porazbija prozore. Kasnije popodne, dečaci su održali masovni sastanak,  nakon čega su proslavili kraj uspešnog dana. Birkenhed je još jedno mesto koje je bilo duboko pogođeno neredima.”Veoma ozbiljan manjak discipline” je zapažen tačno pre početka štrajka, pa je nakon izbijanja učiteljima bila obezbeđena policijska zaštita: Ovaj pokret se proširio se i do Birkenheda gde je manjak discipline bio zapažen u nekoliko škola u nižim delovima grada. Juče ujutru izbili su neredi i u školi Sent En, gde su učitelji imali poteškoća pri prolasku kroz ulice oko škole. Nekoliko huligana je dobacivalo i uzvikivalo pogrdne reči svojim nadređenima. Kada je poslednji od učitelja uspeo da uhvati jednog od protestanata, priprećeno mu je kišom kamenica, što pokazuje kako su teški uslovi rada uticali na mlađe generacije.Mladež je u svom neobuzdanom ponašanju imala otvorenu podršku bar svojih roditelja. Činjenica koja ide u prilog ovom stavu jeste paradiranje ulicama, javne odluke da se ne vraćaju u školu, kao i slučajevi gde su kamenovani članovi školskog odbora u cilju da se oteraju s posla. Policijska zaštita je svakako obezbeđena učiteljima, ali su preduzete i posebne mere u cilju smirivanja situacije, kako od policije, tako i od školskih uprava. Derani su imali razne ”prigovore” koje su izražavali u poprilično dečjem maniru. Očigledno nisu shvatali da postoji samo jedno razrešenje ovog problema, a to je neprijatan razgovor sa roditeljima, učiteljima ili policijskim službenikom, pukovnikom Vajtom i njegovim strašnim pendrekom.Oko 100 dečaka je u Vest Hertlepulu probilo skladište hotela. Štrajkači su uzeli nekoliko flaša viskija i druge žestine, kao i boksove cigareta. Jutros su neki od njih privedeni i ispitani (trojica su pušteni na uslovnu, a jedan je oslobođen tužbi). Dok su marširali ulicama naišli su na dečka, koji je raznosio jabuke po kućama i poslužili se voćem. Dečaci su takođe počeli sa kamenovanjem kuća učitelja.

 Vesti o nadolazećem štrajku okupile su u odbranu kako učitelje, tako i roditelje, na školske kapije. U Halu su zabrinuti roditelju žurili ka školama da provere nije li neko od njihove dece odustalo od škole i stupilo u štrajk. U većini slučajeva su se zaplašeni nastavnici hvatali za glave, dok su roditelji jurili za velikom kolonom štrajkača koji su išli naokolo po školama agitujući, opremljeni metlama, štapovima i flašama.U Lejneliju, direktori su namirisali bezobrazluk u vazduhu i kada su agitatori konačno stigli na vrata škola, bili su grubo oterani, kaže nam izveštaj u Vestern Vikli Reportu. U Grimsbiju su neki od dečaka iz škole Velsbi-strit paradirali noseći transparente “Đaci u štrajku”. Štrajkači su obišli još dve škole, ali su obavešteni učitelji, zadržali svoje đake u klupama. Kako je glavni vođa pobegao pred pojavom učitelja, drugi dečko se uspentrao na ponija i odatle uzvikivao komande.Čini se da su u mnogim mestima majke bile te koje su lomile štrajkački duh. Ne samo da su grdile decu nakon povratka kući na kraju prvog dana, već su u nekim slučajevima intervenisale i aktivnije, odvlačeći decu nazad u školu i, u par situacija, čak nadgledale proteste pred školom. Uzmimo za primer štrajk u školi Ist Vol Nešenl u Dublinu, gde je štrajk zaustavljen uglavnom uz pomoć majki, koje su se sakupile pred školskom kapijom i naoružane koječim rasterale decu. Kada je juče u 3 sata nastao nered u školi, majke su uz pomoć nekolicine policajaca zaštitile one đake koji nisu odustali od obrazovanja i sigurno ih vratile kućama.Dečaci su zasigurno imali neki vid simpatije i podrške u štrajku od svojih očeva, ali oni se nikada nisu mešali u probleme škole. U Londonu su opet majke bile te koje su reagovale na štrajk. Na svim mestima ste mogli videti kolone majki koje su, neodobravajući dečje ponašanje, vodile svoje nevoljne sinove u škole. Tada je svima postalo jasno da je sa štrajkovanjem gotovo.Novinski izveštaji upućuju na to kako su majke bile jedine kojima bi se štrajkači pokoravali. „Armija majki” se pojavila u školama Batstrit i Sent Luke u Londonu, vukući svoje potomstvo direktorima. Ista situacije je bila i u školi Rednor Strit, u drugom delu istog kvarta. Jedna iznervirana majka je bila zatečena na stepeništu dok je vukla za sobom svog nevoljnog sina.”Daću ja tebi štrajk!”, rekla je vodeći svog sina direktoru… Od 1 sata pa nadalje,  pridolazile su armije majki koje su, razmišljajući blaže, vodile decu sa sobom kod direktora.

U nekim mestima deca su bila zaplašena snažnim policajcem koji je stajao na straži čuvajući lojalne đake, ali se ipak ne bi vratili u školu ukoliko nisu suočeni sa svojim majkama. U Halu: Kakva promena od jutros! Roditelji su dovodili svoju decu u školu, a drugi su pretili uperenim prstom nagoveštavajući deci šta ih čeka ukoliko pobegnu.I u Sauthemptonu, majke su dovodile decu u školu. U petak ujutru, sva deca su došla u školu, kao da se ništa nije događalo. Mnogi od učesnika jučerašnjih demonstracija su došli u pratnji majki, samo je vođu, krupnijeg dečaka, otac uveo u školu, praćen grupom poklonika i simpatizera.Devojčice koje su bile pod jačom kontrolom majki, nisu igrale veliku ulogu u protestima. Pominju ih samo dva izveštaja. U Portsmautu gde su 150 dečaka i devojčica išli ulicama tražeći regrute i u Škotskoj u školama Kirkandli i Kambuslang, gde su se devojčice dokazale kao mnogo spremnije i odvažnije nego svoje vršnjakinje u Engleskoj i Velsu. Moglo bi se raspravljati na temu jednakosti koja je više vladala u Škotskoj što je i ohrabrilo devojčice da se pridruže dečacima u borbi za bolje uslove.Ovo bi moglo biti objašnjenje zašto su devojčice učestvovale u ovakvim akcijama, uključujući i štrajk: Oko stotinu dečaka i devojčica su juče stupili u štrajk u školi Sanderland. Školski nadzornici su spremno istupili i opozvali dečake. Devojčice su, s druge strane, bile uporne i ostale su da paradiraju ulicama kvarta pevajući „Upadaj i prati me.”Tokom trajanja štrajka bilo je raznih komentara na uloge koje su imali stariji dečaci i odrasli koji su decu podržavali i ohrabrivali (direktori su bili posebno spremni da krivicu svale na “spoljašnje činioce”. U školi Aterklif u Šefildu je rečeno da je decu ohrabrila i podstakla neka luckasta žena. Čim se profesor pojavio (prema novinskom izveštaju), deca su se razbežala. U jednoj od demonstracija u Lidsu uhvaćen je i vraćen u školu pripravnik inženjera naoružan pendrekom. Rečeno je da su ovu grupu štrajkača podržavali roditelji koji su visili na školskim kapijama i uznemiravali decu koja su i dalje bila u klupama.U Dablinu: Jedan od učitelja je nekoliko dečaka koji su napustili školu radi posla okrivio za iniciranje štrajka. Smatrali su da su ova deca, udružujući se pod okriljem novostečene slobode od rigorozne discipline u školi, ispunjena velikom nadom da će raditi mnogo manje od svojih vršnjaka koji su i dalje okovani za klupu.U Širebruku, Nots, izneto je mišljenje da su deca bila pod uticajem nekolicine mladih koji su ih pridobili na štrajk nakon čitanja nekih novinskih članaka. U Sauthemptonu poručuju: Ispostavilo se da je od sedamdesetoro dece koliko se sakupilo u ulici Bond, samo tridesetoro đaka koji su pohađali školu Nortam. Inicijatori protesta bili su dileje koje sa školom nisu imale ništa.Čini se da su u velikoj noćnoj demonstraciji i neredima u Dandiju, veoma bitnu ulogu odigrali huligani. Postoji mogućnost da osovina ovog protesta u kome se pobunilo 700 dečaka leži u povezanosti sa poludnevnim dečjim radom u fabrikama. Štrajk u Dandiju je bio najveći u zemlji. Izbio je 14. septembra i bio je ispraćen novinskim člankom u jednim od škotskih novina: U ŠTRAJK STUPILO OSAM ŠKOLA U DANDIJU. STOTINU PROZORA PORAZBIJANO

 Juče su Dandiju izbili mnogi neredi uzrokovani dečjim štrajkom. Uključeno je ni manje ni više nego osam škola i procenjuje se da će do kraja popodneva biti oko hiljadu pobunjenih. Nevolje su počele u školi Kaugejt gde se jutros dogodio proboj. Primećeno je da su se vođe štrajka koristile i pretnjama kako bi nagnali što više dece na protest. Dok su intervjuisani direktori tvrdili kako ne znaju da je bilo ikakvih pritužbi, deca su uporno zahtevala manje časova kod kuće, više slobodnih dana i ukidanje štapa. Činilo se da se oko jedanaest sati ujutru stvar smiruje – veliki broj dece je odustao, a jedan od vođa, uhvaćen i priveden autoritetu, odbio je da daje dalje instrukcije. Ipak, vest o štrajku se proširila i zahvatila škole po gradu, pa su za vreme ručka nastali neredi u školama Valas Taun, Viktoria Roud, Bleknes, Balfor Strit, Hil Strit i En Strit. Dečaci su paradirali gradom smišljajući nove taktike za blokade. Nekolicina naoružanih kamenicama i štapovima posetila je srednju školu i organizovala protest. Međutim, nisu naišli na odziv srednjoškolaca. Roditelji su intervenisali u mnogim slučajevima, stajući na kraj ovom konfliktu. Čak je jednog dečka baka dovela u školu, povremeno ga vukući za uši. U ovim demonstracijama nisu učestvovale devojčice.Situacija je postala ozbiljna tokom noći, kada je 1500 dečaka praćeno brojnim huliganima marširalo kroz grad. Bili su opremljeni štapovima, a mnogi od njih i kamenicama. Posetili su mnoge škole koje su gađali kamenicama, dok su se oni hrabriji penjali na kapije i razbijali prozore. Šteta još nije procenjena, ali je zasad poznato da je oko osam ili devet škola bilo izloženo ovakvim napadima i da je oko stotinu ili više prozora porazbijano. Mladež je prepoznala jednog od učitelja dok se vraćao iz večernje škole i napala ga kamenjem.U gradovima sa jakom tekstilnom industrijom kao što je to slučaj sa Dandijem, škole i fabrike nisu bile toliko udaljene zbog poludnevnog sistema rada. U svojoj autobiografiji “Skidanje okova” Bob Stjuart prikazuje neslavne sociološke i industrijske aspekte Dandija. Vlasnici fabrika kudelje su činili najveći broj poslodavaca dece između 10 i 14 godina, a kako su bili u obavezni da ih obrazuju, često su u sklopu fabrika bile i učionice. U okolnicama fabrika nicale su stoga škole, ali i kuće imigranata, pretežno irskih koje je ostatak zajednice smatrao šljamom. Sirova kudelja je opasna po zdravlje, posebno zato što su radnici udisali kudeljnu prašinu koja je ulazila u pluća izazivajući stalnu žeđ, zbog čega je Dandi bio smatran gradom pijanica. Oni koji su radili „polovinu radnog vremena“, radili bi po 3 dana nedeljno u fabrikama kudelje, dok bi u školu išli dva dana. Druge nedelje, to je bilo obrnuto. Subotom bi radili do 2 popodne. Za kratku nedelju plata je bila 2 šilinga i 9 penija, a za dugu 3 šilinga i 4 penija. Na preslici, gde je radio Bob Stjuart, pevali su: „Oh dear me, the mull’s work gaein’ fest Puir wee shifters canna get a rest, Shifting bobbins coarse and fine Who wad work for twa and nine.[1] “A da smo radili, radili smo”, kaže Bob, i to od 6 ujutru do 6 uveče sa dve pauze za doručak i za ručak. Pored toga, Bob je radio i u sušari.Deca su bila prihvaćena kao deo radničke sile te su ih odrasli smatrali jednakima. Socijalni radnici su se zgražavali nad ovakvom praksom i raspravljali na temu različitih loših uticaja koji vrebaju fabrikama: vulgaran, prljav govor je bio toliko prisutan, da je to postalo deo svakodnevice. Utočišta umornih radnika su bile kockarnice i kafane.Kada bi velika mašinerija stala, za vreme ručka, deca bi bila uključena u svet odraslih: za vreme obroka, a razgovor bi bio sveden na minimum (nema sumnje da su srećnici delili hranu sa decom); nakon jela deca bi čitala novine i žurnale. Možda su, prenoseći najnovije vesti starijim radnicima, otkrili koliko su se deca širom zemlje mučila da obznane svoju muku.

3. ZABUŠANTSKA KLASA

Skoro sva deca koja su stupila u štrajk 1911. dolazila su iz državnih škola, većinom iz industrijskih gradova i siromašnih krajeva. Prema Aldermanu Džarmanu, predsedniku Halskog obrazovnog sistema: „Dolazili su većinom iz ’zabušantskih klasa’’’, zbog nedovoljne pažnje roditelja. Ovo je većinom slučaj u nižim četvrtima Istočnog Hala. Novinski članci širom zemlje su pominjali ovu činjenicu. Kao primer, navodi se jedan članak iz Birmigen Dejli Reporta koji piše o dečjem štrajku u Liverpulu, ”Gotovo svi uzroci štrajka dolaze iz zabušantske klase“. Time je lokalizovao Halske štrajkove i nerede u “siromašnim krajevima” gde su “žene inicirale decu da prate primer štrakača. Nešto kamenja je bačeno na učitelje.” Takođe, u Birmingemu je izjavljeno da su neredi nastali u “nižim delovima grada”.Većina dece koja su stupila u štrajk definitivno su bili derani iz radničke klase, ali čak i oni iz radničke klase su bili iz posebnog sloja te klase. U Halu, deca koja su bila inicijatori, takođe su dolazili iz nižih krajeva i predgrađa grada. Istočni Hal, gde većinu radničkih porodica čine dokeri, mlinari i najamnici, taj deo nazivali su “Senjakom“. Prilično dobro ga poznajem, jer, tamo samo rođen, i da vam kažem, prilično je okrutan. Zapravo, odatle je potekla banda Silver Hečed – oni su bili teški slučajevi tog kraja; 1920. imali su i podmladak bande, koji je uvek bio spreman da popuni borbene redove kada poodraste. Jedan starac s kojim sam pričao, govorio mi je o njima. Bila je to grupa dobro opremljenih momaka spremnih na sve da bi došli do novca. Tokom dvadesetih, poslodavci na dokerima su ih zapošljavali kako bi uterivali strah i terali sve one koji su planirali da započnu posao na tom istom doku. Crkveni socijalni radnik, gospođa L. K. Filips je napisala 1907. knjigu koja se bavi društvenom marginom u Halu. U knjizi ona ih naziva gotovanima: I muški i ženski ove sorte je, nažalost prilično mnogobrojan. U svakom većem gradu deca iz najgorih delova grada množe se kao letnje debele muve na patosu. Njihovi nagoni uvek sadrže tri osnovna obrasca – sveprisutni smrad bajke o humanitarnosti – impozantan skup osionih pijanica koji prodaju ispod slame, a u isto vreme pričaju priču o važnosti časti – i, konačno, gomile namrštene, zapuštene dece pune modrica i udaraca .

„Senjaci“ su oduvek bili delovi pogođeni siromaštvom, i kao takvi, bili su poznati po švercovanju alkohola. “Razdeljeni“ domovi su bili česta pojava. Kako su radnici iz okoline dolazili u gradove, došlo je do ozbiljnog manjka kuća, pa su oni gradili bungalove u kojim bi živeli. Ljudi bi ispod šanka dobili ili posao ili pivo; jedan sat rada bi bio naplaćen pivom, sprečavajući ih da sede u pabu celu noć.Njihova deca su išla na poludnevne poslove, dok su još pohađali školu. Radili bi kao pomoćnici u prodavnicama ili kao prodavci novina. Pomagali bi starijima – možda čak i svojoj rodbini koji su držali radnje ili štandove. Jedan od staraca se priseća kako je radio kao pomoćnik kod mesara. Radio bi od šest ujutru, pre škole, pa bi se posle vraćao na noćnu smenu: nekada bi ostajao i posle deset sati uveče. Njegova nedeljna plata je bila pola krune, plus neki ostaci (ostaci mesa koje se nije prodalo). Životi dece su bili usko prepleteni sa životima odraslih – često je čitava porodica spavala zajedno u jednoj sobi. Nekad bi deca od iscrpljenosti zaspala gde god bi našla zgodno mesto. Vreme za spavanje je bilo taman pre nego bi se matori vratio iz paba. Čarli Simpson se seća kako je morao da čeka svog oca ispred paba kako bi mu pomogao kod kuće. Kada se zaposlio prvi put kao radnik u farbari, njegov otac, doker ga je obično na dan isplate čekao ispred fabrike kako bi pokupio platu s kojom bi otišao u pab.Jedan stari se seća kako dok nije napunio osamnaest godina nikada nije dobijao žumance. Otac bi mu odsekao vrh jajeta i to je bio ceo dečji doručak. Nekada je morao da umače hleb u ostatke moče koja bi ostala nakon očevog doručka, pržene slanine.Fotografije koje su napravljene tokom trajanja štrajka nam jasno ilustruju fizičko stanje u kojem su bila deca. Bila su veoma mršava, iskolačenih očiju i velikih podočnjaka. Neki od njih nisu imali ni cipele. U nekim slučajevima iako deca nisu imala cipele, imala su kragne i kravate. Tokom leta, njihova zimska odeća bi bila ili odložena ili založena. Obično su odeću zalagali, jer je tako bila sigurnije očuvana.Penzionisani doker, Bob Broadvel priseća se kako su on i njegov brat bili sprečeni da idu u školu jer nisu imali klompi ni cipela: Imali smo nešto odeće jer su nam neki od drugova iz razreda donosili svoje stare stvari. Direktor nam je poslao pismo u kom kaže da treba da posetimo “Klogi Volš”; klompe koje smo dobili bile su obeležene crvenim krugom na vrhu, kako mama ne bi mogla da ih založi.

Većina dece je išla bosonoga tokom lepog vremena. Njihove cipele bi bile očišćene i odložene sve do Novembra. Školska uprava nikada nije naglašavala da su đaci obavezni da nose obuću. Kada bi ova deca odlazila u školu bila bi označena kao drugačijom od strane učenika, jer su imali drugačiji tretman od strane profesora zbog načina na koji su se oblačili i njihovog izgleda uopšte. Mnoga od ove dece su patila od gotovo svih dečijih bolesti. Vaške su bile veoma česta pojava koja bi bitno uticala na razlikovanje đaka, jer su oni redovno bili ošišani na ćelavo.Kada sam Boba Brodvela pitao kako je on izgledao kada je išao u školu, prva stvar za koju mi je rekao bile su frizure. Takođe je rekao da nisu bili u prilici da idu kod berbera, nego bi mu roditelji stavljali činiju na glavu, što bi dalo donekle ravnu liniju njegovoj frizuri. Ako bi posuda bila nepogodna, bilo bi tu mnogo pramenova koji bi štrčali, i, nakon mnogobrojnih napora da se linija održi ravnom, ipak bi na čelu ostajali duži delovi koje bi češljanjem ispravili.Školski odbori su insistirali da se deca koja imaju vaške šišaju. Siromašnija deca su živela u prenatrpanim domovima i, ako je porodica bila velika, svi bi spavali u istom krevetu što je dovodilo do širenja zaraze.Škola bi počinjala ujutru uz pregled. Ovo bi se obično odvijalo u školskom igralištu. Deca bi se okupila u razrede i učitelj bi hodao kroz redove pomno ih pregledajući. Deca bi stojala sa ispruženim rukama radi pregleda noktiju. Obično bi učitelj dao znak deci da okrenu glave tako što bi ih lupio po glavi. Nakon nekog vremena, deca bi to činila automatski. Tokom ovih pregleda, deca bi morala da saviju glave i da ih okreću od jedne ka drugoj strani, da bi učitelj mogao da im pogleda glave i vratove. Jednom dečaku su pronašli „liniju plime“, što je značilo da je oprao samo prednju stranu lica i da je ostavio vrat prljavim. Učitelj ga je izvukao iz reda i nazvao ga „parazitom“ i onda ga poslao natrag kući da se opere. Učitelji bi pregledali decu kao da su neka vrsta životinje ili deo nameštaja na prodaji. Ovo bi počinjalo prvo izjutra kada bi ušli u dvorište škole i nastavilo bi se dok se škola ne bi završila.

Heri Brns se priseća kako je, dok je bio učenik, uvek bio izdvajan od ostalih pošto je njegova porodica bila jako siromašna. Do učitelja je bilo da primeti ukoliko bi detetu bila potrebna neka naročita nega. Na primer, ukoliko bi nekom detetu bile potrebne cipele ili obuća i besplatni obroci, učitelj bi o tome obavestio upravnika. I onda bi on odlučivao o tome da li bi se tom detetu pomoglo ili ne. Kada bi deca dobila odeću od škole, onda bi ih vlasti posebno obeležile da ih ne bi neko založio. Ona deca koja bi dobijala besplatne obroke morala bi da idu do najbliže kafane; a ne na mesto gde bi dobili čistu salvetu ili gde bi ih konobarice uslužile. Kafana radnog čoveka, gde bi on otišao nakon posla. Devojčice i dečaci morali bi da sede među ljudima koji bi pušili i pljuvali po podu, na uopšteno propalim mestima. Deci bi davali doručak, ručak i čaj samo ukoliko bi upravnik odlučio da im je to potrebno. U kafani bi vlasnik beležio sve to u knjigu koju bi deca imala kod sebe; on bi se u nju potpisivao nakon svakog obroka. Onda bi se ova knjiga pokazala upravniku jednom nedeljno i svako dete koje bi preskočilo i jedan obrok, bilo bi kažnjeno.Učitelji su postupali sa siromašnom decom kao da su najgluplja u razredu. Obično bi ih postavili da sede za prvim stolovima. To bi činili zato da bi mogli da ih nadziru, jer, ukoliko bi se desila bilo kakva nevolja u razredu, obično bi ih započela siromašnija deca, jednostavno zato što nisu u stanju da se koncentrišu. Deca nisu imala nikakve discipline kada bi pisala ili čitala, i kada bi im dosadilo počela bi da pričaju među sobom. Učitelj bi hodao onda kroz učionicu i udarao bi ih s čim god da mu se nađe u rukama, i ponekad bih i gađao stvarima, kao najbolji način da se reše nemiri.Heri Brns se seća projektila od krede, ponekad debelih i brzih, pošto bi oni pre došli do njega nego učitelj. Učitelj bi od njega napravio sprdnju: dečak kojeg bi pogodila kreda bio je „tetka Seli“. Možete li da zamislite dečaka obrijane glave kako ga gađaju kredom? Za dečaka je to bila podrugljiva situacija i druga deca su mu se smejala.Heri mi je rekao da su siromašna deca uvek bila druga u redu ukoliko bi se bilo šta delilo, recimo tokom nastave iz prirode redarima su date table sa moljcima i kolekcijama leptira da ih dele razredu, i naravno, niko ne bi izabrao siromašnu decu za redare.Drugi način na koji su siromašnija deca izdvajana bile su sportske aktivnosti. Nisu imali prikladnu sportsku opremu i škola ih nije opskrbila patikama za fudbal ili kupaćim kostimima. Kada bi deca išla do kade za kupanje, ušli bi „goli do kože“. Kada bi došlo vreme da se održi školska plivačka gala ili kada bi se organizovao sportski dan, dečaci koji nisu imali prikladnu opremu nisu mogli da učestvuju. Na jednoj od fotografija načinjenoj tokom štrajka Halske dece tokom 1911. možete videti i decu „golu do kože“. Neka deca su otišla do obale reke da se okupaju i na fotografiji se vide i dečaci kako stoje u grupama, neki sa kostimima, a većina potpuno gola.Kolin Hedž, stolar u penziji, seća se kako je živeo u jednoj od najgušće naseljenih ulica u Halu: „Imala je pedesetidve terase, od kojih je svaka imala dvanaest kuća. Bile su tu dve kafane, crkva i dom Vojske Crkve[2], pekara, berberin, radnja, mesara i škola“. Njegova škola se delila na tri dela: za „odojčad“, „devojčice“ i „dečake“.

„Očigledno je bilo da nisu želeli da se mešamo, budući da su visoki ciglani zidovi delili igrališta.“ On nije zaboravio inspekcije: „Preplašili bismo se uvek kada je ’sestra gnjida’ došla da nam pregleda glave“. Deca čiji su očevi bili „opšti radnici“ su bila najsiromašnija, i svakog dana bi morala da odu po kartu za besplatnu supu od učitelja, i onda bi odjurila do kuhinje za supu na Hesl Rodu. Kolin je bio vođa bande koja se zvala „Banda crne ruke“, čiji je test za inicijaciju bio da se popne na krov od škole i da se na jednog lika zvanog „pijani Isus“ bace papirne vreće napunjene vodom iz flaša za mleko, dok bi se ovaj gegao natrag do doma Vojske Crkve. Albert Grin – činovnik, sada u šezdesetim – priseća se kako je njegov otac brijao glave dece, radi sprečavanja „glavenih gnjida“, ostavljajući im samo konjski repić da visi sa čela: „Jednom me je mama naterala da odem u školu bos tokom zime da bih dobio neke čizmice od Javnih beneficija. Čizmice su imale rupe od gore da bi sprečilo naše roditelje da ih založe, ali ona bi ih napunila mašću za obuću. Moju jedinu drugu odeću su činili vuneni džemper i pantalone, koje sam po običaju nasledio od starije braće.“ Bilo je sedmoro dece u porodici, a „moj tata nije mogao da radi, tako da smo većinu vremena živeli od parohije“. Išli su do nacionalne kuhinje za besplatne obroke. „Čim su svi seli i bili usluženi, proderali bi se ’svako u sekundi’ i u opštem metežu, za više hrane bi morali da se držite tanjire boreći se i nadajući se da će nešto ostati i za vas.“Bilo je puno jaja da se jede, iako u njegovoj porodici: majka je ponekad radila u skladištu za pakovanje jaja u ulici Sv. Džemsa, i tada bismo imali uvek puno jaja za jelo. Njen posao je bio da drži jaja ispred sveće i da gleda da li su pokvarena ili ne. Pre nego što bi otišla da radi, podigla bi odeću i stavila ispod vreću u koju bi ubacivala jaja kad god bi joj se pružila prilika. Većina žena je bila trudna, tako da niko ne bi primetio još jedno ispupčenje.Bob Vretal, penzionisani doker, pohađao je Linkoln Strit školu u ulici Sv. Džemsa i dobijao besplatne obroke. „Išao sam do krčme i kafića Pop, radi doručka, dve kriške hleba, džem i šoljicu čaja“. Tokom letnjeg odmora, pomagao bi tati: „On je bio sakupljač noćnog zemljišta[3]. To znači da smo morali ustati rano ujutru, pošto su kolica morala da budu daleko od centra grada pre nego što trgovci i radnici počnu sa radom. Imao je lopatu i drvenu kacu koju je nosio preko ramena, za čišćenje korita; kada bi ih očistio onda bi drugi čovek sipao sredstvo za dezinfekciju. Ja bih upravljao konjem i kolicima. Nikada nije dobio nikakvo odelo za rad.’’

 Čarls Vols Frens, doker u penziji, priseća se školskih dana kao dana sreće, ali i gladi: Uvek smo prosjačili kada su se škole zatvarale i kada se izlazilo iz fabrika, a fabrika boja je bila najbliža. „Imate li nešto hleba, ako vam je preostalo od pakovanja?“ Jednog dana mi je neki momak dao sendvič koji je namazao debelim slojem senfa. Usta su mi bila suva danima posle. Ubrzo nakon toga jedan policajac je uhvatio mog brata i mene kako prosjačimo, posle su nas premestili u industrijske škole u različitim delovima zemlje i od tada se nikada više nismo videli.

4. INDUSTRIJSKI NEMIRI

Neposrednu pozadinu dečjih štrajkova predstavljali su industrijski nemiri koji su prethodno izbijali mesecima svuda širom zemlje.Leto 1911. došlo je uz  bukteći bes koji je ljudima nametnuo drukčije misli, kao što je svetlo sunce obasjalo njihove vlažne i mračne zajednice. Mornari i vatrogasci iz Sauthemptona su bili prvi koji su visoko ispalili crvene signalne rakete u vedrom junskom noćnom nebu. Crveni odsjaj je najavio volju ljudi da se bore za više plate i bolje uslove. Štrajk se munjevito proširio na druge luke: Gul, Hal i Liverpul su uskoro bili u zastoju. U Halu, nemiri su izbili sa štrajkom mornara, uz pomoć dokera koji su se priključili (nisu zaboravili koliko su im mornari pomogli kada su ih podržali 1893).

Dokeri u Halu su u potpunosti bili u milosti ili nemilosti poslodavaca. Postojala je masa radnika: „iz koje bi, kada bi se prijavili na posao, neko naprosto izabrao neke od njih, i rekao ‘ti, ti, ti i ti’.“ Najnemarniji su bili „letnji dokeri“, kako su ih zvali (moj otac je bio jedan od njih). To je bio podrugljiv naziv za ljude koji su provodili zime radeći u postrojenjima za drobljenje semenja. Tokom leta pridružili bi se „Gengvej Enderima“ na dokovima. Išli bi od broda do broda čekajući na kraju stepeništa kod palube kako bi ih neko „ukrcao“. U jednom trenutku bilo je oko sedam hiljada povremenih radnika koji su tražili posao u Halskim dokovima; čak i tokom najzauzetijih vremena bilo je jedva posla za najviše četiri hiljade ljudi. Dokeri su imali malo ili nimalo organizacije budući da su im razbili sindikat nakon štrajkova iz 1893. Ali sada, 1911-e, novo vođstvo se razvilo – mladići, željni i voljni da se bore i da organizuju štrajkove zajedno sa drugim granama transportne industrije. Počeli su da uviđaju koliko su efektivni u takvim grupama, ali su postajali takođe i jako individualni. Dokeri su počeli da stiču ugled kao čvrsti i militantni. Nisu više bili samo jednolične figure sa pristaništa u maglovitim jutrima. U drugim lukama, njihova braća su pobedila Brodsku Federaciju i sada je stigao red na njih. Nisu više bili zveri pod teretom, već su zahtevali bolje uslove i bolje pogodnosti. Ovo je predstavljalo buđenje za radnog čoveka.Odmah po započinjanju u Halu, štrajk je počeo da se širi na svaku klasu priobalnih radnika: osvetljivači, mlinari, nosači, radnici sa ribnjaka i ljudi koji su radili u pilanama. Poslati su policajci iz Birmingema i Lidsa i petsto Metropolitskih snaga da bi se kontrolisale gomile štrajkača koji su napali fabrike u pokušaju da uključe svakog zaposlenog muškarca i ženu u borbu za bolje uslove i više plate. Ponedeljak i utorak u Halu su bili srazmerno mirni dani, štrajkači su pretežno bili zaokupljeni prisustvovanjem na masovnim skupovima i jačanjem sporazuma oko demonstracija. Međutim, u sredu je došlo do ozbiljnog i kobnog preokreta u samoj stvari. Štrajkači su u velikim brojevima posećivali razne radionice i mlinove, a u većini slučajeva su uspeli da izvedu radnike napolje.

Renkovi mlinovi su naročito bili posećivani. Napokon, ljudi su izašli i mlinove su zatvorili. Moglo bi se dodati ovde da su kasnije i sami mlinari zahtevali povišicu od 2,6d po nedelji. Iz Renka veliki broj ljudi, procenjen između 3 000 i 5 000, posetio je Riketa u Demson Lejnu, ali nisu uspeli da nagovore ostale da im se pridruže. Na žalost, ušli su u sukobe sa policijom i pretrpeli su nekoliko povreda .Kada je Eskvit, član veća Odbora za Trgovinu, stigao u Hal, grad je bio u stanju uzbune. Lokalni poslodavci nisu mogli da pregovaraju sa novim vođama. Prvobitni predlozi koje su brodovlasnici ponudili mornarima, drugi štrajkači nisu smatrali adekvatnim. Postali su ogorčeni nakon što su brodovlasnici naložili mornarima da se vrate na posao uz izglede da će doći do daljnih pregovora. Eskvit, koji je u Halu bio dva puta pre ovoga, oko zavada sa kočama, iako je poznavao ljude, ustanovio je sledeće: Postignut je dogovor. Trebalo bi ga objaviti narodu. Procenjeno je da je 15 000 ljudi bilo prisutno kada su vođe započele svoju izjavu. „Najavile su pomirenje: a pre nego što je došao moj red da govorim, odjeknulo je besno ‘Ne!’ – i ‘Zapalimo luku!’“[4]U knjizi „Industrijski problemi i rasprave“, Eskvit kaže kako je čuo od gradskog savetnika kako izjavljuje da je bio u Parizu tokom Komune i da nije nikada video išta slično ovome; nije znao da takvi ljudi postoje u Halu – „žene, bujne kose i polugole, haraju ulicama, lupajući i uništavajući sve.“Žene u Halu su se posebno isticale tokom štrajkova. Mislim da, da nije bilo žena iz Hala uopšte se ne bi desilo toliko promena. Žene su uvek podsticale svoje muževe da izađu u štrajk, bez obzira na razloge. Jedna starica je rekla: „Da on nije izašao u štrajk, izmlatila bih ga!“. Mislila je na svog muža.

Industrijski nemiri su postepeno nestajali tokom jula, ali drugi talas je počeo tokom avgusta. To je bilo najtoplije zabeleženo leto. Temperatura je dostizala i 43° stepena na nekim mestima. Kao i u junu, štrajkovi su imali uticaja na svaku granu industrije. Recimo, u Mančesteru ništa manje do 18 sindikata su se zarekli da „neće biti povratka dok se svi zahtevi ne budu ispunili.“. Tokom avgusta nemiri su se raširili i na železničare, čiji niže plaćeni slojevi su se pobunili protiv godina trejdjunionske uglađenosti i naterali rukovodstvo železničarskog društva da proglasi prvi nacionalni štrajk. Priključile su se i razne vrste transportnih radnika – prevoznici, rečne čamdžije i konduktori iz autobusa – crpeći snagu iz pokreta koji je predstavljao one bez veština i organizacije.Do 15. avgusta, predsednik Vlade i predsednik Trgovinskog Odbora pokazivali su već znake panike, ukazivajući na to da je generalni štrajk neminovan. Nacionalne novine bile su pune upadljivih naslova koji najavljuju štrajk za štrajkom i koji su uticali na svaku veću luku i grad širom zemlje. U Liverpulu, ulične vatrice su zapaljene da bi se sprečilo napredovanje vojske i policije. Pet konja koji su pripadali konjičkoj policiji morali su da se unište zbog povreda. Vlasnici brodova proglasili su isključenje, a posle ozbiljnih sukoba između štrajkača i policije, Ministarstvo rata[5] je preuzelo rukovođenje gradom .Ipak, tokom septembra ljudi su se vratili normalnom načinu života. Iznenada, deca su odjednom napustila učionice i sjatila se na ulice noseći oružje i zastave, govoreći: „U štrajku smo – ko je s nama?“. Mesta na kojima su deca štrajkovala, upravo su ona koja su bila najviše i pogođena industrijskim nemirima. U Lejnliju, na primer, gde je dečji štrajk isprva i izbio, trupe su usmrtile dvojicu muškaraca tokom avgustovskih štrajkova. Potom je šef policije Karmantenšajra načinio sledeći telegrafski izveštaj predsedniku vlade: Izvršen napad na voz koji je pod vojnom zaštitom prolazio kroz Lejnlovsku stanicu, na preseku pruga koji se naginje sa obe strane do izvesne visine u blizini stanice. Ubrzo došle trupe pod majorom Stjuartom, u pratnji tri sudije za prekršaje. Trupe napala gomila s obe strane nasipa bacajući kamenje i druge projektile. Jedan vojnik odveden zbog rane na glavi, ostali takođe pogođeni. Zakon o pobuni[6] pročitan. Major Stjuart podigao nasip i pokušao da smiri masu. Bacanje kamenja nastavljeno, masa se derala na trupe. Ispaljeni hici upozorenja. [Ova zadnja izjava, kao što je kasnije dokazano, bila je neistinita. Jedna puška je greškom slučajno opalila.] Bez efekta, stav gomile preteći i određen. Drugi hici ispaljeni, dvoje ubijenih, jedan ranjen, masa se razbežala.[7]U Halu, škole koje su dečji štrajkovi najviše pogodili nalazile su se na istočnoj strani grada – na kojoj su štrajkovi iz juna i jula bili najbrojniji. Deca koja su štrajkovala su svesno imitirala – ili su učila od njih – svoje starije. Kako ja to vidim, deca su verovatno kod kuće čula neke priče o štrajkovima i sve to tokom toplog leta 1911-e. Potom im se, iznenada, ukazala prilika da i sami štrajkuju, da iskažu ono što su sa suzdržavanjem osećali prema školi, zajedno sa drugarima. Kako se štrajk širio iz grada u grad širom zemlje deca su počela da se organizuju, stražare i prave masovne skupove, poput svojih starijih, napadajući one koji nisu učestvovali kao „lupeže“ i „krastače“.

Videli su demonstracije na ulicama, pa su očigledno u tome videli način da se izraze. Nije bilo nikakvog autoriteta koji bi ih zaustavio da ne marširaju ulicama noseći plakate. Veselili su se oko toga. Deca možda nisu uvidela koliko je sve ozbiljno ni kada su videla vlastite očeve kako nose zastave, koje su koštale više nego što su ljudi koji su ih nosili mogli da zarade za neke dve do tri godine.

5. BOSONOGA SLOBODA

Pošto sam završio sa istraživanjem u Kolindejlu, stekao sam utisak da je nešto nedostajalo izveštajima iz novinama.Teško je zamisliti ili rekonstruisati kako su ova deca prolazila u školi. Većina njih je poticala iz siromašnih domaćinstava i opisivali su ih naprosto kao „zabušantsku klasu“ ili kao decu iz „nižih“ delova grada. Njihova predavanja su činili sati i sati provedeni u monotonom i repetitivnom recitovanju numeričkih tablica i stihova. Nemaštoviti učitelji, koji su postupali sa decom kao sa nižim bićima verovatno samo zbog njihovog društvenog položaja, potiskivali su svaku individualnost.Štrajk je bio pokretač putem kojeg su izražavali svoja osećanja na energičan fizički način – kako drugačije? Možda se povremeno činilo da će štrajkovi nositi sve pred sobom i jedino su tokom događaja naučili koliko je teško celu stvar održati takvom.

Kako su deca preživela sve to? Nekoliko sati na slobodi, čineći ono što su inače želela da čine? Tragajući za uzbuđenjima?  Na fotografijama se vide srećna i nasmešena lica i očigledni znaci da su uživali u tome bez obzira na posledice koje će posle morati da trpe po povratku u školu. Iako su novine bile pune predrasuda u izveštajima koje su pisali, ipak su pružili uvid u činjenična stanja u kojima se opisuje ponašanje dece tokom demonstracija i neki od tih opisa su prilično upečatljivi.U Sanderlandu, deca (koja su sva bila bosonoga) nosila su ogromno deblo drveta za koje je Ilustrejted Kronikl izgleda verovao da poseduje neki mističan značaj. Školska deca u Polokšousu, iz Glasgova, takođe su paradirala ulicama noseći grane i udarajući u limene konzerve.Isto tako, u Erdriju, deca su izašla na ulice u stotinama, duvajući u limene pištaljke i udarajući u konzerve; a u Sauthemptonu deca su formirala bendove koje su činile usne harmonike i udaranje o veliku limenu kadu. Mančesterski đaci su takođe uzeli učešća na taj način: „Došlo je do velikog okupljanja u blizini železničke stanice na Oldhemskom putu, gde se održalo živahno povečerje na drvenim ogradama i limenim pločama od reklama.“U industrijskim oblastima, deca su se koristila pisanjem kredom po betonu i po zidovima oko škole da bi iskazala svoje nezadovoljstvo. Koristili su direktnije forme agitacije kada bi drugi đaci odbili da izađu napolje radi podrške. U ekstremnim slučajevima „lojalne učenike“ su pretukli štapovima, a policija je pozvana kako bi zaštitila školsku imovinu. Učiteljima su dostavljeni leci sa zahtevima da se ukine šiba. Kod Breja, Co.Viklou, učiteljima je poslat ultimatum u kojem se zahteva smanjenje broja časova u školi i produžavanje vremena za igru. Kada su im to odbili, dečaci su napustili školu i išetali na ulice, pevajući u pratnju limenih pištaljki i usnih harmonika uz povike: „Skitnice, skitnice, marširaju dečaci“  i „Upadaj i prati me“ (omiljena štrajkačka pesma u celoj zemlji). Stavovi dece prema školskim autoritetima u raznim delovima zemlje razlikovali su se, od potpunog pokoravanja pred pojavom upravnika, do kamenovanja i uznemiravanja svakoga ko bi makar malo delovao kao da predstavlja autoritet i disciplinu.

Daleko od učionica, ushićena deca su počela da se izražavaju na razne načine. Nekima je to bio „ulični teatar“, a druge bi sušti osećaj slobode razveselio dovoljno da se obrate gomilama dečaka poput uličnih agitatora. Za kolumniste novina, oni su bili „glupani“; „zabušantska klasa“; „deca iz siromašnijih krajeva“. Ovaj stav pokazuje kako su ih uglednije klase posmatrale. Širom zemlje deca su počela da pokazuju originalnost i nezavisnost.Nisu svi štrajkovi bili nasilni. U Hartlpulu dečaci su hodali duž peska i pravili piknik, iskorištavajući prelepo vreme kasnog leta. Na drugim mestima su plivali ili naprosto se okolo izležavali, raspravljajući o raznim temama; igrali su se vojnika i paradirali su; neki su pevali patriotske pesme. U Northemptonu štrajkači su otišli da beru kupine. Još bitnije, zabavljali su se vlastitom muzikom i smišljanjem reči za pesme. Ta deca, uprkos krutom školovanju, pokazala su da im u pameti nije prevladavala siva monotonija učionice. Zadržali su maštu i još uvek su imali ideje poput boja iz slikovnice.

Prevod sa engleskog: Aleksandar Matković i Marina Savić

Izvor: Marson, Dave, Children’s strikes in 1911, History Workshop, 1973. Digitalizovao http://www.libcom.org u Novembru 2012. Tekst preuzet sa adrese http://libcom.org/history/childrens-strikes-1911, 01. 12. 2012.


*Prevod izvorno objavljen u: (2012) Marsen, Dejvid, „Dečji štrajkovi 1911.“, Stvar 4 (2): 112–135.

[1] „O jadni ja, zahukta se mlina rad, odmora od smene nema kad, grubi i fini namotaj menjaj, ko li još radi za devet i dva“

[2] „Church Army“ – evangelistička organizacija osnovana unutar Crkve Engleske, koja danas postoji unutar raznih anglikanskih zajednica. (prim. prev.

[3] Odnosno, čistač septičkih jama. „Night soil“ je engleski eufemizam za ljudske fekalije u dotičnim jamama. (prim. prev.)

[4] G.R. Askwith, Industrial Problems and Disputes London, 1920, p .150 .

[5] „War office“ – služba Britanske vlade, odgovorna za administraciju Britanske vojske od 17. veka do 1964., kada su sva zaduženja prebačena na Ministarstvo odbrane. (prim. prev.)

[6] „Riot Act“ – Akt Parlamenta Velike Britanije, čijim su čitanjem na licu mesta lokalne vlasti proglašavale bilo koju grupu od 12 ili više ljudi za nezakonito okupljenu. Ovo je zapravo bilo upozorenje: ili se raziđite ili ćemo vas kazniti. (prim. prev.)

[7] George Dangerfield, The Strange Death of Liberal England 1910 -1914, London, 1961. ed., p.269.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s